Zaustavila se ispred trafike da bi kupila cigarete i dnevne novine. Pored nje je stajao covek, tek onako kao kroz maglu, poznatog lika. Vracale su se slike prosle i da nije bilo njegovog osmeha, nikada ga ne bi prepoznala.
A voleli su se davnih osamdesetih.
Njena prva ljubav, prvi momak sa kim se, kako se to tada govorilo, zabavljala.
Uhvatila je njegov pogled, poznat pokret podignute obrve, okretanje glave. Neprepoznavanje? Prepoznavanje?
Koraci su nastavljali svoj put, zurila je na posao. Sustigao je uzurbanu zenu na nadvoznjaku i tiho upitao:"Jasmina, ti si?"
"Milane, ti?" zbunjeno na tren, ali zaista obradovano je uzvratila pitanjem.
Nasmejali su se, pozdravili, poceli da pricaju. Prvi susret nakon 15 godina. Toliko toga im je zivot doneo, toliko radosti, a i tuga usput. Naravno, onako usput su se svih ovih godina raspitivali jedno o drugom, jer bi recenice pocinjali :"Cuo/cula sam da..."
On je bio u braku vec dugo, ima dvoje dece, dva sina, vec momcice, ona nije u braku, ima jednog sina, momcica, takodje.
"Secas li se kako smo..." jos jedna od cestih recenica. Brzo su pricali, kao da bi da nadoknade protekle godine, a eto, ona je skretala u jednu ulicicu, a on nastavljao put jos nekih par stotina metara, koliko mu je trebalo da stigne do preduzeca.
Pozdrav uz osmeh, stisak ruke. Nije bilo onog treptaja, onog osecanja koje ih je pune dve godine vezivalo dok su bili zajedno.
Susret nenadan a lep.
Novi radni dan je pred njima. Secanja na mladost su lepa. Bas lepa.
Prijem 
